Aktuelno Blog Kultura Naslovna Pisci i ostali umetnici

„Покушај Бошњака да уместо српског или уз српски уведу и такозвани босански језик“ у Републици Српској био би раван покушају Аустријанаца да у школе уведу „аустријски“ уместо немачког.

 

1Друштво словеначких писаца (ДСП) је половином прошле године  обавестило  ауторе, припаднике мањинског и досељеничког народа о намери објављивања антологије  у којој би била заступљена њихова најбоља  књижевна дела . Посао око настанка антологије је замишљен тако, што се организатор обавезао да ће за сваки појединачни језик различитих народа који живе у овој земљи, обезбедити стручњаке са сваког говорног подручја бивше СФРЈ и шире.  Ако занемаримо чињеницу  да је српске пристигле радове за антологију која ће бити објављена у току  2014 године вредновао слависта за босански језик, у том случају је ДСП одржао  обећање . Знајући при том,  да је правопис новог (БХС) језика настао без учешћа Срба,  уосталом као што је настала и БиХ, потпуно је разумљиво да дело озбиљног српског аутора није квалификовано ни за ужи избор, јер се радило о садржају који босанском семантику, а и Друштву Словеначких Писаца  не иде у прилог.
Ипак не треба кривити само њих због изолације српског језика.
Потсетимо се да су институције државе Србије (Републички завод за статистику) одмах после демократских промена 2000. године званично признале назив босански језик, и од тада га користе и у службеним документима. Српски лингвисти су били мишљења и сматрају, да је узимање имена „босански“ за језик једног народа (Бошњака) у БиХ, покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине.  Ако томе додамо да су парламентарци Европске Уније усвојили резолуцију од 116. амандмана у којима се између осталог наводи да је ЕУ привржена сувереној и уједињеној БиХ, биће прилично јасно по којим принципима делује друштво писаца земље која је чланица ЕУ. Направимо ли успоредник  са задњим актуелним догађањима у БиХ, стопроцентном тачношћу можемо тврдити да је ЕУ иницијатор, покретач и изазивач немира у Тузли и Сарајеву са циљем укидања овлаштења Републике Српске, односно централизације и унитаризације БиХ.
Да се вратимо језику. Творци уџбеника на БХС језику Хаџем Хајдаревић и Аида Кршо, кажу да је у изради овог уџбеника са хрватске стране учествовао професор Јосип Баотић док од представника Срба „нису успели никог да ангажују“.  Вероватно да из истих разлога ни Друштво словеначких писаца није успело ангажовати никога са српске стране, упркос томе да у Словенији живи 200 хиљада Срба, и да је међу њима сигурно бар неколико квалитетних лингвиста. Покушај Друштва Словеначких писаца да у Словенију кроз мала врата уведу „босански језик“ , а истисну српски, треба посматрати кроз призму оцене Милоша Ковачевића професора српског језика и опште лингвистике на Филолошком факултету у  Београду који каже; „Покушај Бошњака да уместо српског или уз српски уведу и такозвани босански језик“ у Републици Српској био би раван покушају Аустријанаца да у школе уведу „аустријски“ уместо немачког.
Поништавањем критеријума српског филолошког идентитета,   и величањем  босанског, хрватског и црногорског језика,  ДСП покушава прикрити истину да набројани језици своје „филологије“ изводе из српске. И не само то. Повампирени лингвистички националсоцијализам  оправдава чин Статистичког уреда  Р. Словеније који је 2011. године по други пут после 1991. избрисао Србе из евиденције са коначним планом затирања тог имена у Словенији.  Ствар је јасна. Кад нема народа, нема се коме доделити  статус мањине који проистиче из Европске конвенције о људским правима. У оваквој ситуацији каква је данас, ваљало би несметнути са ума словеначку заљубљеност у Аустрију, као и вековну територијалну  чежњу  Аустрије  према Босни, која је прекинута храбром одлуком Гаврила Принципа.
Да ли ће Аустрији коначно успети  да преко ДСП укине српски језик и ћирилично писмо уз помоћ  босанских муслимана и радничких протеста и да ли ће повратити доминацију на простору Босне тако што Срба у њој неће бити, остаје отворено питање.
„Нигде па чак ни код Хрвата, нема  толиког негирања српског језика, колико га има код босанско рашких муслимана и  „монтенегриста“, истиче професор. Ковачевић, избегавајући говорити о улози самих Срба у тој истој негацији.
Главни кривац за данашњу масовну појаву  узурпирања права Срба на свој језик и хиљадугодишње ћирилично писмо лежи у српској наивности и подмуклој спремности комунистичког режима  да подвали српском народу и покрене процес искорењивања ћирилице.
Новосадски договор из 1954. године о равноправности употреби и коришћењу двојезичног писма поштовали су једино  Срби.  Временом су сами, више него било који  други народ, покренули систематски процес искорењивања ћирилице и њену замену латиницом. Свесно или несвесно уступили су простор латиници  у тој мери, да већина Срба и данас сматра како је хрватска латиница  српско богатство за које се треба борити, мислећи при том да бране своје.  Српски комунисти као најподложнији и највернији утицају идеологије  режима  бившег аустријског каплара Јосипа Броза,  нису  сумњали у  новосадску режирану игру  уништења  најстаријег језика и писма, већ су томе и сами здушно припомагали.  Удаљени од цркве и вере, окренути јереси званој комунизам, потпуно су заборавили и избацили из свести завештање великог Стефана Немање: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?“
Одгурнути у туђи (комунистички) загрљај, српски идолопоклоници прећуткују  да је „Новосадски договор“  само наставак Бечког споразума из 1850 године.  Договором јужнословенских књижевника  те године је постављен камен темељац заједничком српскохрватском језику, из којег су настали данашњи  „савремени“  босански, хрватски, црногорски и српски.  Морамо се присетити да су „Бечки споразум“ договорили јужнословенски књижевници, од који су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац,  а сви заједно су били држављани аустријске монархије.
Било како било, за пропаст и уништење српске ћирилице које се  несмањеном жестином наставља и данас, нико више нама право окривљавати само јужнословенске књижевнике, аустријског каплара, новосадски договор и Друштво словеначких писаца.  Нико!  Ако су они иницијатори свега, шта је Србија урадила после демократских промена двехиљадите године, да такво стање заустави? Ништа.  Неусмиљеним темпом, иза леђа свог народа,  настављају велеиздају и без икаквог устручавања, из дана у дан и сваким новим јутром све више и брже мењају српску ћирилицу Гајевом абецедом.  Хрватски језик је данас у службеној употреби у српској Аутономној покрајини Војводини, без икаквог захтева за реципроцитетним односом Хрвата према српкој ћирилици у Хрватској.
Припадници српске дијаспоре из Словеније, Аустрије и земаља у којима живе Срби, одавно су уочили и сагледали  овај проблем. Чврсто су устали у одбрану свог идентитета, и сваким даном, све уједињенији, кроз перо српкиње Мирел Томас из Беча, уздрахталом руком и бритким језиком истине упозоравају. „Не постоји БКС, БХС, или БЦМС језик  већ само српски, све остало су варијације“. Власт остаје глува. На сцени су ситне шићарџије.  У претпоследњој сцени губљења идентитета настаје свеопшти грабеж. Мандат траје четири године. Наступа аналфабетизам.
Анегдота преузета од Бечких поета:
Ради жeна као чистачица у породилишту у Нeмачкој. Уз рат стигошe жeнe са Балкана, па сe почeшe и порађати. Трчи бабица кроз болницу и пита ко зна Босански, јeр сe нијe могла споразумeти са породиљом. Чистачица одговара: “Ево, ја ћу тумачити!” Нeшто каснијe сe слична прича понови и са хрватским и са српским јeзиком. Чистачица сe сваки пут добровољно јављала да помогнe у споразумeвању, док јe јeдном бабица нe упита: “Госпођо, како јe могућe да ви чиститe, а знатe толико различитих јeзика и колико ви то јeзика заправо говоритe?!” На то ћe чистачица: “Говорим онолико јeзика колико вама трeба!”
Радован Б. Милић
14. 02. 2014
Словенске Коњице

About the author

Mirel Tomas

test test test test test test test test test test test test test test test test test test test test

Add Comment

Click here to post a comment