Aktuelno Blog Naslovna

Mikan Stojanovic/“Migrant – i ja“

Kada sam na samom kraju 80.godina prošlog veka došao u Austriju ili otišao iz Srbije (još uvek ne znam jesam li došao ili sam otišao), odjednom sam postao migrant. Bez znanja jezika kao nem i bez da ikog poznajem uprkos tolikim Jugoslovenima koji su u to vreme bili najbrojniji strani radnici „okupatori“ Beča i Austrije. I zapadne Evrope uopšte.Obrazovan, radan i vredan a nadasve mlad, hrabro lud i beskrajno radoznao. To je bila moja ponuda ovom društvu. No, bez reči nemačkog jezika ta ponuda nikako nije mogla da se uoči na „pijaci“ koju sam izabrao za ponudu robe.Oko mene neki sasvim nejasan i meni teško definisan svet.
Prvo šta sam počeo da osećam je bilo razumevanje za Bečlije i Austrijanace. Kako li je njima sa nama ovako drugačijim? Masa nekakvih emigranata zaposeda njihove rodne grude. Donosi neko prejako ideološko, kulturološko i još svakakvo i drugačije nasledje. To je ono što sam prvo osetio. Nikada nisam bio neko ko je sklon lakim frustracijama ali istrajnost mojih novih sugrađana je ipak polako kljuckala moju samosvest i moje samopouzdanje. Jedino niko nije mogao ništa mojoj istrajnosti. Samo je ona spašavala veru.Moji Austrijski domaćini su tada patili od nedostatka radne snage svih profila. Sela su ostajala prazna. A ono Austrijanaca građanske strukture koji su se odvažili da steknu kakvo obrazovanje, težili su u to vreme da se isele iz Austrije. Mali broj je preferirao prekookenase zemlje, jedan deo je zaposedao susednu Švajcarsku a najveći broj je najradije odlazio u tek ujedinjenu Nemačku. Tako su se pravila mesta za novopridošle a obrazovane sa Balkana. Sa Istoka generalno. Zapad je uvek bio usisivač i najbolje što je znao je štampanje para, uvaljivanje kredita i usisavanje. To Srbi nikada nisu znali. Ono što sam pvo naučio bilo je da su oni moji sunarodnici koji su među prvima došli ovde još 60. godina prošlog veka ovde dolazili po nekom planu i programu. Levo politički postavljen Austrijski regirung i predsednik tadašnje vlade Bruno Krajski suočili su se sa problemom rapidnog smanjenja nataliteta i stanovnistva. Austriji je pretilo da postane lepa zemlja sa slavnom istorijom ali bez stanovnika. Ili makar bez radno sposobnog stanovništva. I oni koji su bili radno sposobni sve manje ili nikako nisu želeli da rade. Kao da su bili u nekom bedaku tek stvarno osvešćeni razgradnjom zemlje i posledicama dva svetska rata koja su izgubili pa kao zakasnela reakcija tek se tada dozivali svesti i deprimirali. Ili ako je te svesti do tada i bilo veoma su birali šta će raditi i kako to predstavljati. I kao da su svoje živote postavljali na tim osnovama. Radiće u svojoj kući “Ili to ili ništa drugo”! Tako se desilo da su svi oni koji su imali srednjoškolsku maturu bili predmeti divljenja. Oni malobrojni sa fakultetima imali su status božanstva.
Domicilno stanovništvo je sve više biralo gde i šta će i da li će uopšte raditi. Na radna mesta njima nepopularna ili neadekvatna upadali smo mi. Sigurna državna služba bila je bezpogovorno rezervisana samo za domicilne. Nezavisno od kvalifikacija, sposobnosti i kapaciteta. Ni to nije dugo izdržalo pa smo i “mi – stari“ migranti počeli da okupiramo državne službe. Danas 2. i 3. generacija zauzima značajan deo državnih službi. Ipak, generalni menadzeri-stranci postoje ali su i dalje retkost ili u neadekvatnoj meri. Život teče i stvari se menjaju. Prirodan proces!? Ako se domicilnima učini da od tvog rada korist mogu imati i oni sami, pokazala se u Austriji kao dobitni model. Skapirali su kroz decenije da ne podcenjuju JAVNO one koje inače podcenjuju ako im se učini da će oni odraditi nešto i za njihovo i za dobro njihove zajednice. A sami bi to nerado radili. Tako su stvarali našminkan ali podnošljiv suživot zarad sopstvenog blagostanja. Pragmatizam i materijalne pogodnosti dozvoljavaju svakolika trpljenja.
Ono što je Austrija danas u osnovi je nastalo kao rezultat ličnog koristoljublja i nacionalne zaljubljenosti. A mi, mi smo živeli i plivali pod raznim definicijama nas samih. Najčešče najnapornijim delfin stilom. Postali smo „Ćušn“ i „Gasterbajteri“, nekima „nužno zlo“ koje treba pretvoriti u opštu društvenu korist. Ostalo je na nama samima i našim predrasudama ili ličnim afinitetima, ličnoj dubini ili površnosti. Zato ja negde mogu da razumem migrante iz Sirije, Avganistana, Irak i Irana… Istoka. Da, slažem se, drugi je to kulturoški obrazac spram evropskog tradicionalnog i uvreženog, ali vreme i uslovi života, novo okruženje i dinamičan svet nikako se nisu konzervirali. A i ako su konzervirani tu konzervu otvaraju i prazne isključivo domaćini – domicilni. Još uvek pamtim i mogao sam da razumem Krajišnike, Bosance i Kosovare koji su ne tako davno, evo onomad bili migranti u Srbiji koji su “došli iz … i raširili se pa nam zauzeše najbolja radna mesta. I vidi kako sve jedan drugog vuku, kako se drže”. Sad već postaje degutantno kako i koliko domicilno stanovništvo reaguje fobično na migrante bilo koje sorte.
A sa druge strane, sami se iz petnih žila trude da i oni postanu to isto. U Nemackoj, Austriji, Britaniji, Americi, Kanadi, Australiji, Kini, Rsuiji… Često smo u tome najglasniji upravo mi – koji smo već davno negde migrirali. Otisli i sad nam jako smeta što Srbiju zaposedaju neki „sa istoka“. Zaboravili smo sopstveni put. Pamet je u najvećem procentu kratka. Znam, čovek ne voli da se seća sopstvenih loših trenutaka. I to je ljudski! Kao što je ljudski da po tuđim leđima i 25 šiba nije mnogo. U osnovi i gledano kroz istoriju, glavna ljudska predrasuda je da sva neseća i pošast dolazi od nekog drugog. I uglavnom „sa Istoka“. Ta mantra je u korenu svih ostalih. Istok je rasadnik različitosti a Zapad oličenje materijalnog konzervatizma. Materijalno je opipljivo a različitost je sama po sebi prepuna iznenađenja. Nespremnost na lično menjanje, toleranciju i drugačije je ono što je uništilo sve istočnoevropske narode i njihove države. Ili ih bar uništava još uvek. Zabluda je da su ta društva i države ulaskom u EU esencijelno napredovale. Sem ako se ne ceni isključivo i samo po spoljnjem pakovanju i ukrasnom celofanu sa mašnicom. Nespremnost na suživot I različitost je pošast koja traje. Kad nam ponestane migranata uvek su nam priručne prve komšije, familija, kolege. Život na planeti zemlji odvija se uvek u zadatim ciklusima, fazama. Jevrejski narod zna da je život u ovom svetu točak. Svi imamo fiksirano mesto na tom točku života. Točak se okreće ali mi stojimo fiksirani na jednom mestu. I naravno čini nam se da se samostalno krećemo. Kada se naše mesto nađe na vrhu točka to je onaj momenat kada nam se učini da upravo sada možemo da poletimo. Ali kada se točak sa nama okrene i stigne dole, pritisnut uz zemlju na mestu sa nama, znamo da nam je neko teško vreme i teško breme koje treba izdržati. Jevreji veruju da je taj ciklus jedan ustaljen, merljiv i definisan vremenski period od 25-30 godina. Taj put odzdo do gore i obrnuto. Sve što je u tom ciklusu prevršilo 30 godina je čisti ćar, loto… na jednoj ili peh, zla sudbina… na drugoj strani. Ali i u tom ćaru ili pehu se krije opasnost od opuštanja I opasnost od predaje.
Gore-dole, dole-gore.
Sve ono izmedju zove se nada i izdržljivost, strah, i nesigurnost.
Na kraju život se jedino računa kroz snagu izdržljivosti.
A u međuvremenu naoružajmo se strateškom tolerancijom i sistemskim „načertanijem“. Autor: Mikan Stojanovic – Beč