Nekategorisano

Дејан Ристић / О филму ,,Дара из Јасеновца“

О филму ,,Дара из Јасеновца“
,,Дара из Јасеновца“ је дуго очекивано и више него добродошло филмско остварење које има за циљ да представи једно од најмонструознијих и најстрашнијих губилишта у читавој историји људског рода. У питању је систем усташких логора смрти ,,Јасеновац“.
Драгоцено је да коначно имамо макар једно, а надам се да на том броју нећемо остати, филмско остварење које чува сећање на незамисливо велики број потпуно невиних људи (Срба, Јевреја, Рома, као и припадника других народа) уморених на најстрашнији начин у том злокобном губилишту.
За сваку је похвалу и то што је наша држава препознала значај реализације овог филмског остварења и пружила му драгоцену подршку.
,,Дара из Јасеновца“ је потресно уметничко сведочанство о патњи недужних. Бројним својим квалитетима овај филм се сврстава међу добра остварења која као свој драмски сиже имају људску трагедију претворену у истински и стваран геноцид.
Истовремено, као историчар чија је ужа стручна специјалност национална историја 19. и 20. века, са посебним акцентом на култури сећања, осећам потребу да укажем и на то да ово филмско остварење садржи и неколико материјалних историјских грешака које је требало избећи како би била постигнута пуна историјска аутентичност.
Но, то можемо приписати чињеници да је у питању уметничко остварење које по себи подразумева и делимичну слободу уметничког израза.
Оно што сматрам можда и највећим ,,пропустом“ или недореченошћу овог дела односи се на то да аутори филма нису посветили дужну пажњу самој суштини те геноцидне и злочиначне творевина каква је била НДХ.
Наиме, филм у недовољној мери осветљава основну и детерминишућу историјску чињеницу да су злочини геноцида над Србима почињени на целокупној територији НДХ, а посебно у систему логора смрти ,,Јасеновац“, представљали државни и правно кодификовани злочин.
Другим речима, злочини почињени над Србима на подручју НДХ од 1941. до 1945. године нису представљали последицу некакве стихијске појаве, нити изоловног и некоординисаног деловања мањег броја зликоваца и истинских монструма у људском обличју.
Злочин геноцида почињен над Србима у НДХ је био, и то изнова наглашавам, државни и правно кодификовани злочин. Дакле, у случају НДХ злочин над својим становницима српског порекла и православне хришћанске вере осмислила је, организовала и спровела сама држава употребом државног апарата.
То се у овом филмском остварењу, нажалост, не види у довољној и разумљивој мери.
Верујем да је пред ауторским тимом овог филма било много професионалних и људских изазова у смислу целовитог, објективног и на историјским чињеницама утемељеног уметничког представљања истинског пакла на земљи какав је био ,,Јасеновац“.
Чини ми се да су аутори и реализатори у томе највећим делом успели.
Но, штета је што ово филмско остварење не садржи и осврт на саму злочиначку суштину усташког покрета и те монструозне творевине познате под застрашујућим називом НДХ.
Сваки наш покушај да разумемо сву суштину, као и да у целини сагледамо обим и последице усташтва – те идеологије истинског зла – наилази на велику препреку која се огледа у људском уму и свима нама и даље несхватљивој спремности појединца да уништава и разара живот у сваком његовом појавном облику.
Стога се на овом месту присећам мисли велике Хане Арент и других савремених филозофа који су указивали на баналност зла и радикално зло указујући, при томе, да су се масовни злочини почињени над потпуно недужним цивилима током Другог светског рата одиграли након што је у нацистичкој Немачкој, фашистичкој Италији и усташкој НДХ успостављен припат државних над моралним законима.
Да закључим, савремена историјска и филозофска наука учи нас да се зло никада не опрашта делу, већ евентуално само његовом извршиоцу, јер је злочин геноцида почињен над Србима у НДХ етички и историјски неопростив.
На том трагу је и мудра поука нашег патријарха Германа I изговорена управо у Јасеновцу: ,,Опростити морамо – заборавити не смемо!“
Филм ,,Дара из Јасеновца“ је, упркос одређеним мањкавостима, драгоцено уметничко остварење за које верујем да ће нас додатно мотивисати да обогатимо и објективизујемо своја знања о злочину геноцида почињеног над Србима у НДХ, као и да у нашем друштву успоставимо толико потребну систематску и искључиво на историјским чињеницама засновану културу сећања.
Стога дугујемо искрену захвалност ауторима и реализаторима овог филмског остварења на уложеном људском и професионалном напору да представе зло(дело) које је људском уму несхватљиво.
Сада је на свима нама да искажемо додатну одговорност и да са пијететом приђемо јасеновачким и другим нашим недужним жртвама, као и да то (у)чинимо без мржње ни према коме, без осветничког порива, већ искључиво са људским и истинским саосећањем и одлучношћу да никада не заборавимо.
Надам се да ће, након овог филмског остварења, многи моји сународници и суграђани осетити потребу да посете то застрашујуће стратиште.
За све нас који смо му много пута одлазили у ходочашће биће то још једна прилика да се изнова нађемо на месту на коме се истински пакао пројавио у људском обличју и у конкретној историјској стварности.
Памтимо све недужне жртве и никада их немојмо заборавити!