Veče erotske poezije na inicijativu pisca, Petara Milatovića Ostroškog koji je član Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Crne Gore i austrijskog udruženja pisaca, a živi i stvara u Beču od 1983. godine. Ova pesnička veče dugo će se pamtiti u našem umetničkom društvu po dobrim stihovima. Milatović je čitao snop erotskih stihova, ali odgovor na erotsku poeziju nije izostao, dobio ga je od “ As“ dame Gabrijele Stojanović, koja je privi put nastupila u Beču. Gabrijela kao da je znala šta je čeka, izabrala je naj-izazovnije erotske stihove koje je kao kapi vode u vrelom danu posula po nama. Sa isčekivanjem smo čekali svaku novu reč. Posebno volim, kada recituju stihove upravo zbog toga što me uvek zanima, šta će biti u sledećoj rečenici.Tešto je to opisati nekome ko nezna da voli ovako lepe priče, jer svaki stih je jedna priča o sopstvenoj prošlostii jedan doživljaj ako ne, i ceo žeivot. Tako i Milatović, doneo je iz svog rodnog kraja, ne samo toplo sunce i sećanje na lepa prošla vremena na moru, već je otkrio svoju dušu u stihovima i ispičao nam “ lice i naličje“ jednog vrućog leta na moru. Vrućo leto i ljubav, ispevano od samog aktera, da ne kažem „kazanove“. Da, sam ove stihove nekom prilikom čula u ranoj mladosti sigurno bi mu dala
ovaj „popularni“ epitetet, ali, sada to uzima za mladalačke zanose, kojih se on samo rado seća kroz svoje pesme. I, tada je on sebe nazivao, „pijani poeta“, nadajmo se da je i to ostalo u prošlosti a da je samo „poeta“ danas sa nama. Nisu samo ova dva pisca bili „aduti“ večeri već je, ni manje ni više, jedan od najstarijih poeta u ovom gradu, u kome je već više od cetiri decenije, Herman Stjepan -Stojanović. Jedan je, od prvih koga sam slučajno upoznala u nekadašnjem klubu „Vuk Stefanović Karadžic, kluba koga danas više nema. Mogla bi više da napišem o Hermanu ali ću da se zadržim na ovoj nesvakodašnjoj večeri u kojoj je čitao pesme iz svoje poezije sa prizorom opojnih zora. I, da ne bi sve ostalo na erotskoj poeziji za kraj je pročitao na zahtev publike i svoju najtraženiju pesmu, koju sa pravom nazivam pesma naše „selidbe“ u kojoj se možda ogleda naša istina. Zatim je svoju poeziju čitao, Petar M.D.Vujičić, čije radove već dugo poznajem ali me ipak iznenadila njegova nova knjiga, izgleda da je penzionisanje donelo inspiraciju za život i životnu filozofiju koju je u ovoj knjizi u stihovima napisao. Kada sam pre deset godina slušala njegove stihove, nikada nisam verovala da će on nastiviti ovim tempom i, on je od nedavno član književnika Srbije. Da sve to bude još harmoničnije zaslužan je naš veliki umetnik na harmonici koji nam je izveo nekoliko melodija uz koje smo i pevali. Majstor na harmonici, Petar Ćirić-Ćirke
autor i urednik
mirel tomas
