Aktuelno Bečke poete Nekategorisano

#“Razmišljanje jednog običnog srpskog vola „/ Od seljaka poštenih i radnih ljudi do građanštine!

To su bile teme  u klubu bečkih poeta za ispraćaj 2021 godine 19.12.2021., koja se završila isto kao što je i započela u epidemiji. Pored svega čime smo uslovljeni a to je da određeni broj članova može učestvovati u klubu. Ni to nas nije sprečilo da pošaljemo poruku iz naše kulture, čitanjem dela Radoja Domanovica, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola,
Evo kad je počeo misliti.
Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu meanicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:
– Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?… Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih.“ Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi! Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu…

Uz to i slična priča koja u svom sastavu ima isto ukazuje ukazuje na status današnjih Srba koji su izbacili sve ono vredno a prihvatili imaginarno sa društvenih mreža.
Pod naslovom: Od seljaka poštenih i radnih ljudi do građanštine pisao Milan Ružic,
Na slici se nalazi sedmočlana srpska porodica i sa njima u istom kadru njihova krava. Fotografisani su u Kragujevcu 1896. godine ispred jedne fotografske radnje. Danas se svi oni čiji glas uspeva da nađe put na javnu scenu u bilo kom obliku i obimu kunu u svoju toleranciju, u pripadnost nekakvom građanističkom društvu uz osećaj za estetiku i kvalitet, a niko se više ne kune u čast. Znači li to da nemaju čast?
Na fotografiji sa kraja 19. veka vidimo roditelje sa svoje petoro dece i kravom. Na licima roditelja se lako vidi ponos i ta emocija je toliko istaknuta da jednostavno, shvatate da je ceo njihov život, muka, trud sveden na decu u smislu da im je to dovoljno, da za njih materijalno ili nešto što ima veze sa statusom ne predstavlja apsolutno ništa. Krava je takođe nešto što nije na fotografiji zbog statusa, već iz zahvalnosti. To je doba ko je imao kravu, taj nije bio gladan. Kome i na koji način zahvaljujemo danas?Koga cenimo? Kakav je status danas bitan? Imaginarna manifestacija sopstvene ličnosti na društvenim mrežama.
Džaba vam komplikovane reči, skupa odela, fotelje u kojekakvim institucijama, tone odlikovanja, trosobni stanovi u gradovima, prisustvo u medijima – ako ne razumete ovu fotografiju, ne razumete svoju zemlju. Ona, tako reći, nije vaša, ili vi niste njeni?
A, da nije bilo nje ne bi danas bilo ni nas!

Te priče se nalazi YouTube kanalu BEČKIH POETA, koju možete pogledati.