Kako god da misliš usamljen si! Ako lepu reč tražiš da čuješ pitaš se gde, osim u Crkvi. Tamo je pomen i opomena ali ako i na drugom mestu nema moralne i dobre poruke među ljudima, kako onda ne biti usamljen? Ali, čovek nije ni rođen da bude sam. Zato smo ljudi da se družimo. Za druženje treba tema i razlog a i to je pitanje ko će uspeti da ima ono šta bi nekoga privuklo. Iskreno misleći uspeh imaju u današnjem vremenu oni koji su moćni da izgovore sve ono čega se ja lično stidim. Moje razmišljanje mi ne da mira. Iako kažem da je najbolje ne reći ništa. Pustiti i odobriti to što vidiš a znaš da nije dobro. Malo je izgovoriti da nije dobro, kao neko jelo koje je manje ukusno. Ipak to ne ukusno jelo pokvari pomisao na svu hranu koja je eto ponuđena. Evo na šta mislim, danas neki pričaju o tome šta je na primer selo i ko su oni koji su tako-zvani seljaci. Samo za primer, zar nije to mesto našeg porekla? Zar nisu tu vekovima pre nas koji smo ga napustili bez da ga i upoznamo – živeli naši preci, naše bake i majke koje su teško zarađivali komad hleba i dohranili mnogo dece, više nego što ćemo mi ikada ishraniti? Zar nije onaj seljak koji je napustio i pobegao iz sela došavši u grad, postao malograđanin smatrajući sebe pametnim i bez obrazovanja, bio upravo onaj o kome bi se moglo na kritički način osvrnuti u bilo kojim pričama kao u komediji „Ministarka“ s pravom više nego o onima koji su do kraja svog života ostali vezani za svoju zemlju i svoju skromnu kućicu iz koje su celoj Evropi izrađali nove, “ Nemce, Austrijance“ i druge koji danas o svojim precima imaju samo zadnji vic. Oprostite mi što na ovaj dan opisujem ružne slike onoga kako se sećamo našeg naroda.
Mirel Tomas
