Aktuelno Arhiva Bečke poete Pisci i ostali umetnici Reč urednika

POETE „BEČKI BOEMI“ O PESNIČKOJ VEČERI IZ KELLER-a U PRVOM BEČKOM BEZIRKU / UDRUŽENJE – „REČ-BOJA -TON“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pesničko veče „Bečkih boema“, kako nas ja sa razlogom nazivam, započelo je sa tamburaškim kvartetom i melodijom „Una paloma blanka“. Usledile su i druge iz najblje internacionalne muzičke arhive, naravno ne samo uz tamburicu,već nam se ove večeri prvi put predstavio Miroslav Janke, profesor muzike koji je predavač na bečkom konzervatorijumu “Preuiner“. Večeras je nastupio u duetu sa svojim sinom Aleksandrom koji svira sahsofon. Predstavili su se sa melodijama za koje verujem da se u ovim prostorijama ne čuju često. Izgledalo je, kada bi zatvorili oči, da se spustila cela bečka filharmonija direktno iz bečke opere koja se i ne nalazi tako udaljeno od ovih prostorija. Naravno da je muzički vihor završio sa našiim starogrdskim pesama. A gde bi kod bečkih poeta i mogao da stigne ako ne tamo gde bi bar na trenutak „ukazao“ se i neki ples.Večerašnje okupljanje poeta kod „REČ-BOJA-TON“ imalo je retrospektivni karakter, bar što se tiče pominjaja i onih članova koji su bili, a sada više nisu tu, kao što su Ljubo Ruben Weiss. On je napisao pesmu „Iza dvostrukih zavjesa“.Citiram:“ Jeste li živjeli kao da vas nema, kao da ste sjena, skoro bez ikakva glasa, iza dvostrukih zavjesa? Poznavao sam neke skitnice, ilegalce, boeme-sve izgubljene: između imati i biti, između vratiti se ili dalje otići, između zakonitog i nezakonitog, između javnog i tajnog“…. (Ova pesma i još neke će u kompletu biti objavljene na ovoj stranici). Upravo Ljubo Ruben Weiss, koji sada živi u Hrvatskoj, inspirisao me je da ovom druženju pridodam epitet „Bečki boemi“. Zatim je pročitana pesma Petara Anastasova iz njegove knjige:Kakomo me obučam“.Spomenut je i još jedan najstariji član, koji je u ovom udruženju i počeo da piše kada je video da drugi pišu, onda je pomislio da možda može i on. Napisao je već nekoliko knjiga koje su osvojile nagrade.Njegovu prvu knjigu mu je lektorisala Vjera Rašković -Zec, koja nam je u ovom gradu svima pomogla što se tiče lektorisanja. Možda sam ja bila među prvima početkom devedesetih. Ona je profesor, pisac i neumorni entuzijasta, sestra poznatog Jovana Raškovića, za koga kaže da čovjek može izgubiti sve, ali duh nikad ne umire. Duh Jovanov i duh Krajine lebde u svakom stihu Vjere Rašković-Zec, živeći između Beča i Kalifornije, noseći u svojoj duši i u stihovima Golubić, Krku i Krajinu,duhovni oltar našeg naroda. Blago koje je vekovima stvarano, izgubljeno je u jednom trenutku i izgorelo u euforiji savremenog bezumlja onih koji su danas nagrađeni za nedela. Zatm su nastupili i drugi članovi ovog udruženja. Nino Marinković u kojima je opisao ono što bi svako rekao kada bi samo znao kako to da kaže. Nino je to fenomenalno interpretirao: “ Ja nisam vaš, neprisvajajte me, ko god da ste jer ne pripadam vama. Nepripadam ni drugima, ni trećima. Pripadam vjetru možda.Nisam na vašoj strani, ne govorimo isti jezik, koji god jezik govorite. Ne pripadam vašoj stranci ni onoj drugoj ni onoj trećoj. Pripadam suncu možda. Moji pogledi nisu kao vaši …“ Ostali smo iznenađeni isčekivajući svaku njegovu reč iz te pesme koja će uskoro biti objavljena na ovoj stranici zajedno sa njegovom biografijom. Svaka pročitana priča i pesma praćena je tihom muzikom,tako da nam se činilo, da ćemo imati malo vremena za sve što je još pripremljeno. Darko Markov, ujedno predsednik ovog udruženja i sam pisac, napisao je nekoliko knjiga.Jedna od njih je „Iz bečkog haustora“ . Iz nje izvodi teatarske komade u Beču, kao i u Srbiji. Negove pesme su lepršave, pune ljubavi, koju najviše upoređuje sa prirodom, kao što su kapi kiše cvrkut prica i drugo. Kad slušate njegovo recitovanje, ono stvara živu sliku prirode ispred očiju, pa kao da se i ne nalazite u zatvorenom prostoru, već u prirodi. Mislim da ne uveličavam, ako kažem ,da je njegova metafora prepoznatljiva i uz muziku naravno upotpunjena. Ne samo da je on vredan pesnik , na svoj teret, već i na teret njegove porodice.Supruga Ljiljana Markov takođe nasupa i aktivan je član udruženja, kako kaže Vesna Garčević, današnji najaktivniji član. U najstarije članove spada i Herman Stjepan-Stojanović, koji je izdao više knjiga i nastupio kao glumac u više teatarskih komada, a obreo se nedavno u jednoj ulozi u Tv -serijalu. Najpoznatiji su u izvođenju skećeva koji su redovna zabava na ovim večerima. Darko i Herman zajedno su nas bezbroj puta zabavili i nasmejali.Večeras je kao veliki šarmer u svojoj pozi Herman recitovao svoju najpopularniju pesmu: „Nebo se pretvorilo u krvavu penu,anđeli zapalili raj očiju punih besa, što sam za boginju izabrao ženu, običnu ženu od krvi i mesa..“( I ova pesma će biti posebno objavljena), Herman je sa svojim knjigama bio nedavno na najvećem beogradskom sajmu knjiga, kao i Kasijana Milošević, koja je prvo pričala o svom opstanku i ne opstanku u ovom gradu. uspešno ga je prevazišla. Izdala knjigu, a većeras se predstavila sa sa jednom poemom iz svoje zbirke „Lavirint“. Moja malenkost -Mirel Tomaš, da ne budem izostavljena, zabavila je publiku sopstvenom pesmom “Pođe seljo preko grane da zaradi malo hrane“,. Ovo nije jedina smešna i komočna pesma. Većina predstavljenih bilo su zabavne i komično. Poetično-komične stihove prezentovali su Herman i Darko, uz muziku u podlozi „jedan drugome“ i to ovako počinje:Noćas mi sva čula behu okrenuta tebi, kupah se u tvom crom zanosnom jezeru i evo sad kad je kosa počela da sedi, prkosno me nladost pozvala na večeru“. A Herman odgovara: Hvala merakušo moja“ … itd.. Važno je da je zabavno. Šta bi bile poete kada ne bi imali i uču, jednog pravog pravcatog, iz Petrovca na Mlavi. Petar Vujčić sakupio je bisere njegovog divnog kraja i duhovne porodice u svoju knjigu. Ovde u Beču je vjeroučitelj od prvih dana vjeroučiteljstva. Za njega bi se reklo da je jedna čista duša, slavuj koji skoro tihim svojim glasom govori da ne bi nekog povredio, kada bi glasnije izrekao neku reč u društvu. Nikada ga niko nije sreo, a da od njega nije čuo onako fino, ali smerne i tačne reči dobrote koje su i Bogu mile, a i nama dok imamo nekog kao što je on. Nastupila je i Ljilja Mijatić -Darija. Imala je frizuru, još uvek devojačku -konjski rep. Njene crne, fine kose. Naravno godine nisu važne. To kaže i njena pesma: „Pra ljubav. „Dođi da udišemo Božiji dar, jer u svakoj bašti ne cveta pra ljubav. Sutra kad sunčeva krila svu zemlju oblete, priča će se da su dva bića milovanja u ovoj bašti bila i neka se i posle ljubavi na nas sete.“ I još jedna dama koja je, i ako nema snega i nije hladno, ipak sa šalom i kapom na glavi pročitala svoje pesme. Neko bi možda pomislio da je neka bogatašica koja krije svoj sopstveni lik, da bi ostala u tajnosti. Dama se zove Danica Marinkovic, poreklom iz Zadra. Ona nam je ipak otkrila tajnu iz svoje zbirke koja počinje erotski: Budimo zajedno bludni do jutra budni moj anđele žudni“…. He, ko bi rekao šta se krije ispok kape! I najmlađi i najduži član je 13- godišnja Anđela Lukić,koja od ranog detinjstva recituje i učestvuje svuda gde može . Za danas je pripremila najnoviju pesmu, koju je naučila na pamet, kao i sve druge do sada. Ovoje krajnje morbidna pesma, koliko zbog sadržaja, toliko i zbog njenog recitovanja. Sve je bilo prenaglašeno pa je teško shvatiti stvarnu poruku. Više je ličila na nepodnosivo nadgrobno naricanje. Možda ona nije htela da se tako shvati, ali šta je tu je. Za sada ne znamo koju je to napisao i gde je objavljena.Evo samo nekoliko reči od deset stranica ove pesme.: “ Srpsko srce Jovanovo „. (Ne radi se o nalovu epske pesme, samo je upotrebljena asocijacija iz tog speva):“ Ovo su moje oproštajne reči koje prinosim vremenu što sledi. Možda će nekom ranu da uvredi. Zovem se Johan Nemac, po rođenju od oca Hansa i majke Greta. Naša kuća je znana po čuvenju. U raskoši žive ko jedino dete. Nasledi fabrike, silna imanja, nepregledne šume i brojna stada. Radost mi trajaše sve do saznanja da teška bolest mnome vlada. Doktor mi reče da neću dugo“….. Početak je OK , ali ono što sledi….) Ukratko nekoliko reči o tome: “ Tako je navodno on stigao do žute kuće gde su Albanci srca vadili Srbima i presađivali bogatima.To navodno presađeno srce na kraju „zapamtilo“ i kao preneseno u dušu tog koji nosi to srce sa svim tim tragičnim ishodima. Detaljno do neizdrživosti, a podnieti njen piskav glas je tek ono što sve ovo čini još težim. Ovaj put aplaudirala sam -samo zato što je kraj ovog bolnog nabrajanja. Meni je žao što ću možda razočarati vaša očekivanja, jer svako očekuje da se samo aplaudira,a želim i da čitaoci imaju poverenje u ono što napišem. Naravno da ova devojčica nije kriva za to. Ona je učinila najbolje što je mogla, jer je samo još dete. Ali, nešto sasvim drugo što meni neda mira u svemu ovome je, šta će to dete postati kada ovakvu pesmu uči. Da li je to zdravo za njenu mladu dušu mozak u ovoj multikuluralnoj sredini?)

urednica:mirel tomas