DRAGE POETE!

Mislim da sam oduvek u ovom delu sveta, i ako nije baš tako provela sam bar onih prvih 15 u našoj zajedničkoj bivšoj domovini. Moje malo rodno mesto u blizini Banja Luke danas se ponosno zove RS (Republika Srpska).Ljudska sreća bi se mogla i ovako definisati, „Kada imaš više i kada skoro sve izgubiš a ipak ti ostane nesto onda si srećan što je i to ostalo“. Tako bi mogla da kažem za moju bivšu domovinu gde živi narod koji govori mojim maternjim jezikom ili bolje rečeno ja govorim jezikom mog naroda .Trudim se da govorim, jer jezik se mora negovati čitanjem dobrih knjiga i to nije dovoljno ako nemamo komunikaciju  sa ostalimo koji tamo žive . Za knjige se uvek ima premalo vremena a i pristup kao i izbor nije bio kao danas.Nakon tri ili četiri decenije provedene u ovoj stranoj zemlji ne ostavljaju dovoljno prostora niti za ono, gde si? niti za ono, ko si? Na ovo putanje, ko smo? i odakle smo? Nalazimo uvek nove poglede sa stečenim saznanjima.Nekako s vremenom i sa svetskim promenama kao da se nalaziš u nekom vašarskom karuselu koji se okreće i nosi sa sobom čas sreću čas tugu. Buka, vriska pa te odnekud poplavi neka mala još do tada bezopasna reka. Zatečen na malom trošnom splavu jedva da se održiš da ne klizneš u bujicu ogromne vode iz koje nema povratka.Tako ponesen tom nabujalom vodom ostalo ti je da se nadaš da još nesto kažeš ili poručiš u tim preostalim trenutcima. Na  tim valovima ostalo ti je da pustiš jos neku poruku u talase brze bezobzirne i mutne reke koja je  nekad bila tako mirna i mila, postalaje  skoro neprimetno bez milosti i divlja.Pušteno malo pismo na belom papiru plivat će preko visokih valova da bi ga u letu neka od mnogobrojnih ptica primetio ili uhvatio. Ptice, za koje se kaže da imaju oko sokolovo, ne[e promaci  mali beli papiric koji prliva na valovima reke kao da je bela ribica i tako bi pismo moglo biti oteto toj sigurnoj tonulosti.Našlo bi se na sigurnom tlu, gdebi mogao biti   zapažen od nekog slučajnog prolaznika koji će usput pročitati poruku sa belog mokrog listica pre nego što, ta pisana poruka ne završi u korpi za smeće, kao što je i sudbina mnogih štampanih izdanja. Ali, ako slučajno sudbina poruke bude neka druga i  neko je pronadje ko je i pismeniji pa je prenese u sasvim druge vode , koje se danas zovu   internet, izgubiti će  poneko slovce, kao što mu se neće znati autor ali će dospeti ispred mnogih očiju ko i ova moja priča. Tako bi sudbina ove poruke mnogo duže živela, duže nego što bi mala lađa uspela da sačuva tvoj život na usplahiranim valovima. Internet je dragi i prijatelji ono što nam preostaje, poetska ljubav ono što nas sigurno povezuje. vaša urednica beckepoete; mirel tomas