Želi smo tada udobno i lepo u „najbolljem od svih mogucih svetova“.
MOMO KAPOR
Neću biti narocito originalan ako kazem da je citava nasa istorija, u stvari, istorija seoba, pocev od praotaca Starih Slovena i Mladih Slovenke, koji su vukli svoje kosnice preko Karpata samo da bi imali meda da piju medovinu, preko Arsenija Carnojevica, koji nas je rasturio po Evropi i Rusiji, sve do vas, dragi moji , koji plombirate zube zapadnjacima, od Ciriha do Otave, ili Buljite u ekrane kompjutera ne znajuci ni sami sta ce te tu gde ste se zaekli.
Dovooljno sam star da pamtim nekoliko malih i velikih seoba Srbalja iz ove nesrecne zemlje. Najpre su iz nje bezali najbolji i javitalniji momci-pustlovi, neko ispod vagona medju tockovima voza, neko sa fenjirom preko alpskih vrleti, a medju prvima je bio jedan pobednicki osmerac sa kormilom koji je preveslao Jadran i pristao u Bariju uz obecanu italijansku obalu. Taj osmerac su iscepkali do najmanje dascise i prodavali njegov plemeniti mahagoni kao kakvu relikviju. Najveci broj veslaca otisao je iz sabirnog logora u Juznu Afriku, jer je neko od njih imao tamo dodjaka mesara kod koga su se zaposlili i uskoro postali juznoafricki kraljevi bejbl-bifa.Zatim,kad smo prvi medju istocnoevropskim socijalistickim zemljama dobili pasose,svi oni u vredeni zbog kakve istine ili kupne nepravde, ostajali su i izrodili porod koji vec nije znao ocev jezik -maternji su, naravno, znali jer su im matere bile strankinje. Zalili smo ih sto odlaze u tudinu, majke su krisom plakale i slale im kore za gibanicu, stotine vec uvijenih sarmi i suva rebra. Ziveli smo tada udobno i lepo u „najbolljem od svih mogucih svetova“. Ali, kad zapadosmo u nevoje, oni su se iznenada nasli u velikoj prednosti.
Istina, pomagali su nam i slali nam pakete. Otvorali smo ih i pronalazili u njima iznosene srebrene balske cipele sa visokim potpetica njihovih zena strankinja, koje su imale, naravno, mnogo manje noge od nasih sestara. Bilo je tu i kaputa od kamelhara, cija se kamilja dlaka na ledjima izlizala od sedenja u automobulu, perli i djindjuva,kao da smo Indijanci, a najvise polaroid fotografija na kojima su se nalazili odnegovani travnjaci ispred montaznih kuca, bazencica i od plastike, kosilice za travu i, naravno, njhove zene Izabele, Lujze, Ana-Marija i stroge taste udovice, sa njihovom plavokosom decom.
Treca velika seoba pocela je 1999, za vreme poslednjeg rata, kada su najobrazovaniji, najtalentovaniji i najeftiniji nasi gradjani , uplaseni za svoje dragocene zivote (a nama sta Bog da) pohrlili u Kanadu, na Novi Zeleand i Australiju. Oni nam vise nista nisu slali, a mi njima jesmo, svojedo sto smo bili osudjeni da nas satru americki bombarderi, kao nekad davon nemacki.
Nije da ni ja nisam mogao da negde odem i skloneim glavu. U tome me nije psrecavao nikakav patriotizam,vec cista logika;ako su jajbolji i jajuspesniji njujorski vovinari odrezdali ovde sve vreme rata (istina, na neprijateljskoj strani), valjda su oni najbolje znali gde je najzanimljivije na planeti? Sta cu, onda , u Njujorku, odakle su oni zbrisali? Ako je zemlja u kojoj imam srecu da zivim neprestano bila na saslovnim stranama svetskih novina i u udarnim televizijskim vestima, sta cu onda, kog davola, na Novom Zelandu koji se u vestima pojavi najvise dva puta godisnje, onda kada se dogodi kakav sumski pozar ili neki njihov teniser uspe da se kvalifikuje za Vimblodon. Je.. ti zelmlju u kojoj nije stalno neka frka! Sta su je, uopste, i otkrivali?
Ostao sam, dakle, na svojoj rodnoj drudvi, najpre zbog toga sto nisam imao love da kupim kartu i zbrisem na neko bolje mesto, a onda i zbog toga sto je Beograd jako fino mesto za zivot, gde jos uvek mogu da vecaram na kredu i da u svakom trenutku znam u kojoj kafani gde ko sedi.I tako , docekao sam da se vracaju oni sto su davno otisli. Stzu na kraju zivota, tihi i nekako ubledeli -Zapad je iz njih izvukao sve sto je mogao, pa ih najzad pustio da zive gde hoce. Dobro, nije ovde bas neko blagostanje, ali nismo ni mi sve ovo vreme ziveli na grani. Ako su im nekada nedostajali americki filmovi i serije, ovde ih ima vise nego u samoj Americi. Ako su nekada, kao klicni, ceznuli za „koka-kolom“ -cik da sada nadju negde salebdziju i bozadziju, a o klakerimada i ne govorimo! Gde su bili -nigde, sta su radili – nista! E, kad bi covek bio macka, pa da ima devet zivota!Jave nam se, tako , da su stigli, a mi ih pitamo dge se nalaze. Tu i tu, kazu. Vataj odmah taksi i dolazi! Stignu kroz pola sata i traze da poiju nesto zestoko da dodju sebi od cuda.
Onda nam ispicaju da je ovakav razgovor apsolutno nemoguc tamo gde su ziveli, na zapadu. U najboljem slucaju, da se jave kom prijatelju, ovaj bi ih pozvao kod sebe kuci kroz deset dana:Tako se, kazu, tamo zivi.
A mi mislimo, u sebi kako je to ovdje nemoguce, jer i ne znamo pouzdano sta ce biti za deset dana da bi smo pravili bilo kakav plan. Zivimo od danas do sutra.
Istina , nisu zaboravili sprski, ali ga nekako cudno zavrcu, kao da nisu odavde:
-Sta ima novo?
-Nema nista… – kazem, pa tako sedimo i cutimo; oni razmisljaju da li bi bilo bolje da su ostali ovde, pa lepo propali kao ja, a ja opet, jesam li pogresio sto nisam otisao tamo, pa propao kao oni?
MOMO KAPOR
Biografija : Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket (film), Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda).
Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Mome Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedecu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijahalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Njegov stric je bio Čedo Kapor.
