Piše, Radovan B. Milić/ Danas je treći januar i reklo bi se da je dan kao i svaki drugi. Za jedne je radan, za druge ne radan, a kalendarski je nekako najzgodniji za osvrt na sve i svašta. Tako se recimo pitam, da li smo pre dva dana dočekali tu famoznu novu 2014. godinu, ili još nismo ni iskoračili iz stare? Šta ćemo proslavljati i dočekivati trinaestog januara uveče, i kako to, da baš mi jedini u svetu slavimo dve nove godine? Pitam se još, i da li je ispravno, pa čak i da li je normalno da jedino naša dijaspora u svetu godinama muči muku sa onima koje nam je nametnuo neko drugi? Dokle ćemo živeti sa neizlečivo obolelom Kancelarijom za dijasporu, koja bi svoju bolest da prevali na nas, i koja bi za svoje brljotine da optuži druge. Stoga je danas više nego ikad, potrebno zahtevati amputiranje bolesnog tkivaod zdravog organizma, i pri tom jasno pisati o uzrocima koji su doveli do gubljenja ugleda i časti Kancelarije Vlade R. Srbije u očima Srba po svetu.
Ne mogu a da se ne prisetim, jer nije bilo tako davno, a tek će se nastaviti, da je Savez srpske dijaspore Slovenije u avgustu mesecu prošle godine mirnom i protestnom šetnjom ulicama Ljubljane zahtevao da Slavka Drašković podnese neopozivu ostavku na mesto direktora kancelarije. To isto smo zahtevali i krajem novembra meseca u Beogradu. Tada nas je dočekala rečima da joj je pre nego što smo mi stigli u Beograd, prispela poruka iz Slovenije da se čuva, jer joj dolaze oni opasni. Ko joj je poslao takvu poruku, zbog čega smo mi opasni i zbog čega je njoj to bilo bitno da nam saopšti ne znam. Zamerali smo joj da previše putuje i lažno obećava, da rasipa i troši, da nema konkretnih rezultata, da nas svađa i deli, da iz budžeta Srbije finansira privatne firme po Sloveniji, a da je konkretni srpski problemi zanimaju kao lanski sneg. Na sve to Slavka Drašković nam je ponudila šargarepu na dugom štapu, šarenu lažu i golo ništa, nastavljajući po starom finansirajući i dalje sumnjive projekte.
Tako je recimo, Fudbalskom klubu Obilić (Herceg Novi) iz dva puta dodeljeno po 200.000 srpskih budžetskih dinara. Zanimljivo je to, a i posebno je naglašeno od strane organizatora »zimskog kampa«, da zbog navodnih problema koji su se pojavili u komunkaciji sa gmail-om, sva obaveštenja u vezi organizacije se mogu dobiti preko alternativnog live.com. U tom slučaju Slavki Drašković je 17. decembra postavljeno pitanje bez odgovora: Koja je svrha finansiranja projekata FK Obilić, kada deca iz dijaspore i regiona, eventualni učesnici kampa, za sedmodnevnu kotizaciju moraju platiti 300 evra. Na čiji račun bi se morala izvršiti uplata, i kome tačno idu te pare. Uostalom, kome će Kancelarija za saradnju sa dijasporom uplaćivati novac poreskih obveznika Srbije, na čiji račun i u koje svrhe, da li će i ko će zbog toga odgovarati, biće predmet nečijeg drugog interesovanja, a ne naš, mada mi znamo na čije se ime uplaćuje novac.
Zbog takvog sumnjivog raspoređivanja sredstava, osim nas iz Slovenije, oštro je reagovalo više organizacija iz rasejanja a i Srbije. Svi zajedno smo upozoravili direktorku Drašković da ovakva raspodela sredstava dovodi u pitanje naše poverenje u njenu dobronamernost i moralnost postupaka njenog pomoćnika Vukmana Krivokuće. Umesto da prijateljsko upozorenje shvate ozbiljno, oni donose skandaloznu odluku.
Bez odobrenja, u centralnoj bazi podataka Kancelarije pronalaze broj mog privatnog i pri tom kućnog telefona koji se ciljano ne nalazi u telefonskom imeniku Slovenije, a služio je jedino i samo kao povremena kontakt veza između mene kao predsednika društva i Kancelarije. Bez ovlašćenja, ga ustupaju direktnom učesniku konkursa, beogradskom Udruženju za Razvoj Poljoprivrede u Dalmaciji (URPD) a na čije projekte su se odnosila moja postavljena pitanja i to u vremenu dok sam ja čekao na zvanični odgovor iz Kancelarije. Nakon toga je usledio poziv iz Beograda u kojem sam optužen da sam toj organizaciji a lično i njenom članu gospodinu Bjedovu naneo ogromnu štetu i probleme. Saopštio mi je, da je moj broj telefona dobio u Kancelariji za dijasporu i da je on sada zbog mene prinuđen provoditi dane i dane tragajući za hrpom papira kojima bi opravdao dobijenih 700.000 dinara, a koji su usput rečeno ništa u odnosu na njihov cilj i potrebe. Na moje pitanje, da li on zna, da bi moji podatci morali biti zaštićeni u toj vladinoj Kancelariji i da su Slavka Drašković i Vukman Krivokuća zloupotrebili službeni položaj, onog trenutka, kada su bez mog odobrenja moje podatke ustupili njemu, gospodin Bjedov je ublažio ton. Bez obzira kako se završio neprijatni razgovor između dva čoveka koji se pri tom ne poznaju, za čitaoce nije važno, ali je mnogo važnije da znaju, da su direktorka Slavka Drašković i njen pomoćnik zaslužili da se protiv njih podnese krivična prijava nadležnom osnovnom javnom tužilaštvu, a na osnovu zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Da je poziv zaista postojao, dokazaće se listingom operatera koji vodi brigu o telekomunikacionim uslugama u Sloveniji.
I pored toga da mi je poziv iz Beograda na trenutak pokvario raspoloženje, pokušaj pilatovskog pranja ruku Slavke Drašković i Vukmana Krivokuće, doživeo sam kao uspaničeni gest odgovornih zbog nedoslednosti u postupanju raspodele budžetskih sredstava po osnovi raspisanih konkursa.
O čemu se zapravo radi?
U julu mesecu 2013. godine u listu srpskog rasejanja Koreni iz Švedske, objavio sam članak »Sađenje badema u dijaspori« u kome sam napisao sledeće: Najnovijom odlukom radne grupe za odlučivanje o sudbini prispelih projekata odlučeno je, a Slavka Drašković aminovala, da se beogradskoj organizaciji (URPD) Udruženju za Razvoj Poljoprivrede u Dalmaciji dodeli 500.000,00 dinara za kupovinu sadnica badema, uz konstataciju da će Slavka Dašković za vreme svog mandata sigurno uspeti da obezbedi i sredstva za navodnjavanje posađenih badema a što se, kako ćemo kasnije videti, ispostavilo kao tačno. http://www.koreni.rs/sadenje-badema-u-dijaspori/ Neposredno po objavljivanju članka, tada sam već bio na odmoru u rodnom kraju, poziva me zgranuti Vukman Krivokuća i ljut kako reče zbog bizarnosti naslova, obećava mi da će me on vrlo rado upoznati sa ljudima iz URPD. Tada sam to shvatio kao blagu pretnju kojoj nisam pridavao neki poseban značaj. Međutim kada me je danas pozvao član tog beogradskog URPD, koji je u razgovoru takođe rekao da bi me želeo lično upoznati, postalo mi je jasno da se prošle godine u avgustu mesecu Vukman Krivokuća nije šalio.
Po povratku sa odmora, 28 avgusta zvanično zahtevam od Kancelarije za dijasporu da mi dostavi broj katastarske parcele i dokaz o upisu i nosiocu vlasništva percela, na kojoj će biti zasađene sadnice badema finansirane sa 500.000 dinara od strane vladine kancelarije.
Iz odgovora koji sam dobio tek 7. oktobra, a koji je potpisala i državnim pečatom overila Slavica Spahić, jasno je da Kancelarija ne raspolaže traženim dokumentima. U odgovoru je pisalo: «U vezi sa Vašim dopisom od 28. avgusta 2013 , URPD je dopisom od 3. 9. 2013 obavestilo kancelariju za saradnju sa dijasporom i Srbima, da su direktni korisnici projekta »Podizanje plantaža badema u Dalmaciji – održiv projekat izbeglica«. Sadnja badema će obuhvatiti površinu od 25. hektara zemljišta, a toliko je od prilike i porodica koje su obuhvaćene ovim projektom.«
U članku pod naslovom Imamo i mi njivu, daj pare!« http://www.koreni.rs/imamo-i-mi-njivu-daj-pare/ koji sam objavio 8 septembra 2013, znači mesec dana pre odgovora iz Kancelarije, zapisao sam da deset ljudi iz Beograda, poreklom Dalmatinci udruženi u neprofitnu organizaciju URPD, poseduju 25. hektara zemlje u Dalmaciji. Na imanju površine 25. h, koje je bademima pomogla zasaditi “Kancelarija za dijasporu”, očekuje se prinos od 200. tona badema, što bi na tržištu vredelo 1.000.000 (jedan million) evra. Uostalom o suštini projekta javno je govorio jedan od osnivača URPD ( moj današnji prijatelj) gospodin Bjedov: “Večna izbeglička kriza i strategija preživaljavanja Srba u Hrvatskoj, naterali su nas srpske biznismene iz Dalmacije i Krajine da formiramo deoničarsko društvo kako bismo na našim imanjima proizvodili 200. tona badema godišnje i prodavali ga širom Balkana i Evrope”. Znači i Srbiji, jer Srbija je na Balkanu.
U međuvremenu je direktorka Kancelarije za dijasporu Slavka Drašković istoj ovoj organizaciji sačinjenoj od srpskih »biznismena« još jednom dodelila sredstava u iznosu od 200.000 dinara, a ja sam još jednom i ponovo 16. 12. 2013 godine zahtevao da mi se dostavi kompletna dokumentacija kojom se URPD prijavio na konkurs, kao i dokumentaciju o načinu opravdavanja dobijenih sredstava, kao i izvode iz katastarskih parcela na kojima su zasađeni bademi.
Pitam se, kako sam to ja mogao naneti ogromnu štetu i probleme gospodinu Bjedovu i njegovoj organizaciji jednim jedinim pitanjem, kada ni URPD, a što je gore, ni odgovorni rukovodioci Kancelarije za dijasporu nisu postupali po Uredbi kojom je jasno precizirano koje dokumente obavezno moraju dostaviti učesnici konkursa. Kako je uopšte direktorka Kancelarije u Vladi Srbije mogla, bez ikakvih konkursnih dokumenata, dodeliti 700.000 dinara organizaciji URPD? Zašto je URPD u povlašćenijem položaju od srpskih organizacija iz dijaspore? Zar za njih nije važila obaveza, da kao i mi dostavimo »hiljadu« potrebnih papira za te iste konkurse? Zašto gospodin iz URPD, ako je već hteo da budžetskim parama zasadi svoje parcele i parcele svojih prijatelja, nije na vreme priložio potrebnu dokumentaciju, a ne da danas na početku nove ili na izmaku stare godine jurca za njima optužujući mene da sam mu naneo ogromnu štetu.
Sada kada je car go, i kada je dokazano da Slavka Drašković deli naše pare na »lepe oči«, kao da su njene, potpuno verujem da je i 12. januara 2007. godine, bez odobrenja Upravnog Odbora prebacila 5.000 evra sa računa Kongresa Srpskog Ujedinjenja, na privatnu knjižicu Edite Krunić a onda to podigla u kešu. Kada se javnost ustalasala zvanično je javljeno da su svi problemi rešeni.
Ako je takva osoba nametnuta dijaspori kao lider nije čudo što nepoznatoj osobi, neovlašćeno ustupa broj mog privatnog telefona. Znači li to da narednih dana, zbog otkrića koje će je koštati položaja, moram na vratima svoje kuće očekivati nekog srpskog Josipa Perkovića?
Radovan B. Milić
03. 01. 2014
