Nikada pre se nije moglo zamisliti da nešto drugo osim rata zaustavi život na ovaj način kao što je to danas učinjeno zbog pandemije. Moramo priznati da se ovo u prethodnim epidemijama ne bi uspelo čak ni po mnogo više gubitka ljudskih života, šta znači da je solidarnost među ljudima planetarno zauzela takve razmere o kojima će se dugo pričati i analizirati. Virus je kao kamikaze ubio sve one koje je više pogodio.
Najteže ili potpuno je pogođena kultura, ugostiteljstvo, turizam kojima je svaki kontakt morao biti sprečen. Država Austrije ima i određene subvencije za deo troškova koji su neophodni za opstanak. Naši umetnici i klubovi isto tako mogu da dobiju tu pomoć prema svom obračunu iz prethodne godine i to samo jedan deo. Umetnici kao i samostalni poduzimači mogu dobiti redovnu pomoć od oko 1000 evra mesečno za život. Sve se to dobija prema postavljenim zahtevima koje treba ispuniiti u rokovima.
Ako uzmemo u obzir da mnogim klubovima i pojedincima to nije moguće iz razloga da prethodno nisu prijavljeni kao samostalni umetnici ili poduzimači i ako su tako radili, oni onda nemaju tu pomoć.
Za klub „Bečke poete“,nije velika pomoć za prostora već je mnogo veći gubitak to što će se veoma teško ponovo okupiti oko neke ozbiljne teme u klubu. To je zbog toga što su prosto navike nakon godinu dana postale drugačije i mnogi su sebi našli neke sasvim druge zabave bilo na internetu ili na drugi način, takve osobe ponovo pokrenuti je teško i trajat će duže nego što je trajala pandemija.
Posebno dolazi do izražaja i ravnodušnost prema kulturnim aktivnostima.
Istaknuto loše je uticalo na naše i onako slabo ambiciozne osobe, to što se dešavalo u Srbiji, mnogi su se upleli u paukovu mrežu politike iz koje ne mogu da izdađu ne oštećeni, bilo da su protiv ili za nekoga. Oni koji to čine ispoljavaju na nekulturan način dodajući još i koronu kao dodatni problem koga je kao neko izmislo. Time pokazuju drskost i na ulici a posebno na internetu. Danas im je to postao jedan novi hobi.
Na moje veliko razočarenje, jer od mnogih to nisam očekivala posebno za one koju su za mene bili deo kulture naših u Beču. Politička hajke na pojedine značajne osobe kao predsednika Srbije su za mene ne opravdane. Takve navike kao što je imati slobodu iz malog stana u Beču urlati na predsednike i okupljati se u neke grupe i na ulicama u tu svrhu, postala je strast koja se leči samo znanjem ali to znanje ne se ne uliva samo već treba mnogo čitati i upoznavati svoju mržnju da bi je i dalje širili ili shvatili da to nije na taj način realno već na drugi način i to u miru dostojanstveno i sa olovkom u ruci bi se moglo mnogo više uraditi – kada bi znali.
Toliko o gubitku uz epidemiju i onih koji su se upleteni u paukovu mrežu. Ali, ima onih koji nisu a, to su pravi umetnici koji jedva čekaju da se ponovo održavaju manifestacije i to će najverovatnije biti u martu mesecu jedna priredba povodom medjunarodnog praznika „Dana Žena“ na koje se umetnici već pripremaju jer do tada nam ostaju samo fotografije prošlih dešavanje kojima opominjemo one koji se još smatraju dušom i srcem pozitivne kulturne scene u Beču.
Zamislimo samo kako je umetnicima koji nemaju nikakvu naknadu kada ne rade i o njima solidarno razmišljamo pa smo se setili našeg, Djure Palce koji nas je poseto poslednje godine pred epidemiju i naravno mnogih drugih.
Ovde su forografije: Djuro Palica u klubu bečkih poeta, fotograjije od prošlih praznika, „Dana Žene“, promocije Knjige „Nostalgija“ i knjige Vjere Raškovic „Kratki roman“: Fotografija sa poslednje započete teme u klubu pred zatvaranje: „Beseda“ za stolom, glume, Vojislav Besedic i Marijan Makedonski koji je napokon član našeg kluba.
Nikada pre se nije moglo zamisliti da nešto drugo osim rata zaustavi život na ovaj način kao što je to danas učinjeno zbog pandemije. Moramo priznati da se ovo u prethodnim epidemijama ne bi uspelo čak ni po mnogo više gubitka ljudskih života, šta znači da je solidarnost među ljudima planetarno zauzela takve razmere o kojima će se dugo pričati i analizirati. Virus je kao kamikaze ubio sve one koje je više pogodio.
Najteže ili potpuno je pogođena kultura, ugostiteljstvo, turizam kojima je svaki kontakt morao biti sprečen. Država Austrije ima i određene subvencije za deo troškova koji su neophodni za opstanak. Naši umetnici i klubovi isto tako mogu da dobiju tu pomoć prema svom obračunu iz prethodne godine i to samo jedan deo. Umetnici kao i samostalni poduzimači mogu dobiti redovnu pomoć od oko 1000 evra mesečno za život. Sve se to dobija prema postavljenim zahtevima koje treba ispuniiti u rokovima.
Ako uzmemo u obzir da mnogim klubovima i pojedincima to nije moguće iz razloga da prethodno nisu prijavljeni kao samostalni umetnici ili poduzimači i ako su tako radili, oni onda nemaju tu pomoć.
Za klub „Bečke poete“,nije velika pomoć za prostora već je mnogo veći gubitak to što će se veoma teško ponovo okupiti oko neke ozbiljne teme u klubu. To je zbog toga što su prosto navike nakon godinu dana postale drugačije i mnogi su sebi našli neke sasvim druge zabave bilo na internetu ili na drugi način, takve osobe ponovo pokrenuti je teško i trajat će duže nego što je trajala pandemija.
Posebno dolazi do izražaja i ravnodušnost prema kulturnim aktivnostima.
Istaknuto loše je uticalo na naše i onako slabo ambiciozne osobe, to što se dešavalo u Srbiji, mnogi su se upleli u paukovu mrežu politike iz koje ne mogu da izdađu ne oštećeni, bilo da su protiv ili za nekoga. Oni koji to čine ispoljavaju na nekulturan način dodajući još i koronu kao dodatni problem koga je kao neko izmislo. Time pokazuju drskost i na ulici a posebno na internetu. Danas im je to postao jedan novi hobi.
Na moje veliko razočarenje, jer od mnogih to nisam očekivala posebno za one koju su za mene bili deo kulture naših u Beču. Politička hajke na pojedine značajne osobe kao predsednika Srbije su za mene ne opravdane. Takve navike kao što je imati slobodu iz malog stana u Beču urlati na predsednike i okupljati se u neke grupe i na ulicama u tu svrhu, postala je strast koja se leči samo znanjem ali to znanje ne se ne uliva samo već treba mnogo čitati i upoznavati svoju mržnju da bi je i dalje širili ili shvatili da to nije na taj način realno već na drugi način i to u miru dostojanstveno i sa olovkom u ruci bi se moglo mnogo više uraditi – kada bi znali.
Toliko o gubitku uz epidemiju i onih koji su se upleteni u paukovu mrežu. Ali, ima onih koji nisu a, to su pravi umetnici koji jedva čekaju da se ponovo održavaju manifestacije i to će najverovatnije biti u martu mesecu jedna priredba povodom medjunarodnog praznika „Dana Žena“ na koje se umetnici već pripremaju jer do tada nam ostaju samo fotografije prošlih dešavanje kojima opominjemo one koji se još smatraju dušom i srcem pozitivne kulturne scene u Beču.
Zamislimo samo kako je umetnicima koji nemaju nikakvu naknadu kada ne rade i o njima solidarno razmišljamo pa smo se setili našeg, Djure Palce koji nas je poseto poslednje godine pred epidemiju i naravno mnogih drugih.
Ovde su forografije: Djuro Palica u klubu bečkih poeta, fotograjije od prošlih praznika, „Dana Žene“, promocije Knjige „Nostalgija“ i knjige Vjere Raškovic „Kratki roman“: Fotografija sa poslednje započete teme u klubu pred zatvaranje: „Beseda“ za stolom, glume, Vojislav Besedic i Marijan Makedonski koji je napokon član našeg kluba.
