Opet se završava godine koja je bila puna ometanja i zabrana, za sve ono što se zove kultura. Naši i onako siromašni ambicijama i očuvanjem svoje kulture u ovoj zemlji gde žive i gde su ostvarili porodicu. Čak i ako se neko nekada na kratko i priključi nekoj klupskoj delatnosti, svoju decu ne uvode niti ih upoznavaju sa bilo kim od nas koji nešto radimo na tom putu.
Za vreme mog zapažanja postoji na stotinjak izdanja autorskih knjiga, pesama ili priča onih koji žive i koji su živeli u ovoj zemlji i u ovom gradu. Ja imam sačuvano dosta od tih izdanja. Jednostavno sam prisustvovala raznim promocijama. Među tim knjigama ima i dobrih dela. Ali nikad nisam primetila da su te knjige postale bilo kome interesantne osim onih ko ih je direktno poznavao. Nikada nije ni jedna knjiga bila potražena iz Nemačke kao što su doživele knjige čiji sam izdavač ispred udruženja, BEČKE POETE. U te knjige spada i knjiga od nedavno preminulog Velibora Antanasijevica. Njegovu knjigu upravo šaljem na adresu u Berlin zajedno sa drugim izdanjima iz 2019 godine.
Danas bi se on radovao na takve reakcije da je doživeo. Ja se radujem što smo se u udruženju odlučili na takav poduhvat i ako se u buduće ne budu članovi udostojili izdavati preko kluba u svakom slučaju imaćemo još izdanja. Za koji dan čekam i novu knjigu moje malenkosti pod naslovom „Samo za jedan kamen pod glavu“.
