Bečke poete, su u nedelju 31.avg. ove godine, ostvarili jednu posebnu ideju, čitali su svoje radove na dunavskom tornju na kojem je smešten restoran i kafe-terasa na 160 m,dok jestvarna visina ove jedinstvene građevine ukupno 250 m. Građen je 12 godina, do aprila 1964. Na tornju se nalaze instrumenti za merenje čitoće vazduha, metereološki kao i neki drugi.
Osim toga nalazi se i radio Arabela, radio Oorange ,radio Superfly i radio Stephansdom.Ovo elitno mesto je srce bečke metropole a deo tog srca smo “hteli -nehteli” i mi koji živimo u ovom gradu. Neću da slutim da smo mi, pored svih redovnih događaja na ovom elitnom mestu bili prvi koje su predstavili svoje radove na ovaj način. Nekome od nas ovo je ovo bilo i prvo umetničko pojavljivanje. On verovatno nije prvi put nešto napisao ali je sigurno prvi pročitano njegovo delo. Znači, kada je već započeo onda neka je odmah na “visini”. To je bio Radomir Milošević,predstavio je kratku letnju priču koja je bila i tema ovog druženja,pod nazivom, “Mony – Mony”, u kojoj je opisao kraj jedne ljubavi, kojoj je na “pravdi” Boga, verovao a ona mu je na kraju ostavila oproštajno pismo sa sledećim rečima; “Novac me interesuje-čovječe…!!!”. I, tako nas je uveo u svoju romantičnu ljubav koja to, bar s njene strane nije bila ni bila.
Ovaj interesantan sastav pročitao je glumac, Milinko Ametovic -Beganovic, on se već duže vremena bavi glumom, ali ove godine mu je uspelo nešto o čemu bi mnogi sanjali. Jedan bečki teatar pod nazivom “Unser Theater”, dodelio mu je ulogu “sudskog sluge” u krimi – komadu od Agatha Christie, gde se uspio i uspešno oprobati. Komiču priču, pročitala je Nevena Dzaja, koja je izdala više knjiga i organizovala više poetskih druženja. Napisala je o događaju koji asocira na “Jazavca pred sudom”, ali samo po tome što se radi o životinjama koje su ne samo predmet rasprave već i uživo donesene u sudnicu.
Ta njena životna priča objavljena je u njenoj novoj knjizi koju će uskoro da predstavi publici. Radi se o njenom životu kao mlade i trudna žene kojoj se slošilo i koja je pala u nesvest preko vezanih kokoški na pijaci. Time je ubila dve kokoške, za koje je kasnije morala da odgovara pred sudom. Osim toga trebala ih je i nadoknadi. Šta je i uradila, samo je umesto kokoški donela u sudncu male “Cverglane”… Sledeće pročitano delo čije sam ja bila autor ili bolje rečeno, moja malenkost, Mirel Tomas, satirična priča pod nazivom, “Halo Kanada”. U kojoj je opisano klasično nepoznavanje jezika niti svoga a ni zemlje u kojoj živimo. Tako se i sporazumevanje ili ne sporazumevanje kako se uzme. Priča je u prakticiranom jeziku kao i gramatički diskutabilna. Radi se o Srbima sa juga Srbije koji su već nekoliko decenija u ovoj zemlji a tako i njihove familije u Kanadi.
Osim govora kojima se služe opisano je kako se ”moderno” živi a, i koji se idelli navodno slede. Pročitala ju je Kristina Stefanovic, mlada devojka sa umetničkim i glumačkim ambicijama. Nju smo imali prilike nedavno upoznati u teatru “Spektakl”, kod nešeg poslednjeg nastupa. Ona je pri tome izvela je svoju tanc-tačku koju je sama inscinirala za koju ni nagrada publike nije izostala. Dragica Pejić nam je pročitala svoj autorski rad pod nazivom “Gospođa Hofman” ili, bolje rečeno delo iz koga je kasnije Mika Vlacovic ili kako se već on zove, napravio sebi delo koje je najverovatnije i objavio pod ovim imenom.
Odatle i moja poruka, da je važno svoja dela prvo zaštititi. A, kako se to radi može se još na OKTO -u , kod Vesne Dimitrijević, videti. U toj emisiji objasnila sam kako se to jednostavno može uraidti. Taj se snimak se može lako pronaći. Naša profesorka i autor više knjiga, uveličala je našu poetsku družinu sa svojom delom pod nazivom,”Kako je Saša došao u Beč”,simbolična priča u kojoj se ogleda sudbina mnogih kojih je put doveo u ovaj grad.Osim toga ona je, dodala i pesme, jer kako bi bili poete ako nemamo pecmice.Pročitala nam je novo – napisanu pesmu svojoj kćerki Aleksandri koja je takođe bila sa nama.
Isto tako je pročitala i pesmu koju je i njoj njena kćerka napisala. Ona se još stidi pročitati ali važno je da se duži sa pesnicima tako će početi i da “peva”, kao i mi. Za kraj još jedan osvrt ovom izuzetnom ambijentu na tornju gde se naš restoran kreće dok mi sedimo u njemu. To se sve odvija tiho i skoro nečujno. Polako i skoro neprimetno, tek kada se ponovo pojavi kuhinja sa kolačima kod naših stolova onda primetimo da smo ceo krug prešli. Naravno osim pogleda na grad pun noćnih osvetiljki kao more beskrajno i sjajno, pogledamo ponekad i na drugu stranu gde vidimo središni deo lokala,odakle posluga služi je deo koji se ne kreće i tu se nalazi i vitrina sa tako ukusno izloženim poslasticama.Bilo je svega po malo za dušu i za”kljunić”.Tako je, jer kako bi se zvali poete da ne poetišemo.
Urednila Mirel Tomas
