Aktuelno Blog

#“Priča sa zadnje stanice“

Ne vredi da vam pišem nemečki, neće te da pročitate pa nikako. Zašto, dragi moji, vi ste ovde ceo život i mogli bi malo i nemački da čitate. Šta bi vi to čitali? Evo, nastavit ću ja ovu moju priču koju sam započela nedavno. Kako ono nazivamo one koji se kriju iza lažnog profila. Evo ja sam ga nazvala:“Gorila“ .

Dopisujem ti se ja ovako usput pola godine sa jednim prijateljim – mislim ja tako. Ništa posebno. Ono kako si? Dobro jutro? Šta ima? Tako se ponavalja uglavnom. Ja mislim da znam čoveka. On piše meni lično i ponekad komentariše nešto- ono šta radimo i ok. Znači, čovek nas poznaje bio u klubu ili na nekoj našoj manifestaciji, ali ne moram ja njih sve lično tako dobro poznavati ali mogu biit ljubazna i ne otkrivati i ne ispititvati jer doći će dan kada će mo se videti oči u oči. Tako, evo već pola godine, dosadno više. Klub zatvoren tek smo eto počeli malo i da se u klubu po dozvoljenom broju nalazimo pa i prijatelj dotični sa FB izrazio želju da pije kafu ako nisam popunila broj dozvoljenih. Dobro, nisam popunila a mogu i ranije doći imam dovoljno vremena. Ok, znači vidimo se u klubu. Nije prošlo ni sat vremena on pozva mene i reče, eto ja sam na zadnjoj stanici pa boljeje da te sačekam i da onda idemo zajedno do kluba. Verovatno je neki stidljiv pa eto tako mu je jednostavnije.Važi, kažem ja.. Pošto, je on promenio plan a meni se nešto i nesvidja to ali, ne bezim ja ni od čega, pa ni od toga. To su bila neka razmišljanja dok gledam na sat i idem do ubana gde ću ga sačekati ili on mene.Već je 15. h popodne i tako smo se dogovorili kod sata. Tamo na ubanu ima jedan veliki sat stoji na postolju nemoze ga promašiti niko ni u prolazu. Ali on ga ne vidi. Pita mene porukam, halo ja nevidim nikakav sat. Dobro ako ti ne vidiš sat onda si na pogrešnoj stanici, pišem ja njemu, dodji kad stigneš i nije bitno da te moram čekati. U tom trenutku vidim ja jednu „Gorilu“, koja se okreće oko sebe. Šta traži ovaj, jer je onaj koji mi piše drugačiji na fotografiji i meni sasvim poznato izgledao ali takvu osobu koju čekam -nevidim i ako nema sveta u tom trenutku na toj stanici. Gledam ja i u „Gorilu“, kozna jakna ćelav, doteran, kreće se kao brod, oprezno. Mene ne prepoznaje, naravno i ja ne izgledam kako me fotografije odaju a još manje i želim da tako lako budem prepoznatljijva. Šta ćemo sad. Vidim ja njega vidi on jednu plavokosu i približava joj se. Haaa mislim ja. To mora biti on a ono mora da je neka slučajna osoba koja je zamenila mene – hvala joj. Išla bi da joj se zahvalim ali neide. Polako, stavim ja kapu na glavu, sreća, hladno pa nije upadljivo i čekam dalje i to na suprotnoj strani gde stize autobus. Samo još malo da posmatram situaciju. Priča on sa onom plavušom neki minut i ona ode. On ostade. Shvatila sam. To je on. To je sasvim neko drugi koji mi se predstavio pod lažnim profilom. Nije bilo potrebno jer mene generalno zanimaju osobe koje vole da se bave našom kulturom i ništa lično i nije bilo ni potrebno da mi se predstavlja i to kao neko drugi bez razloga, mislim ja i stižu poruke od njega. On gleda u telefon ja sam smanjila ton i ne gledam u telefon. Kako sad da odem. Nailazi autobus, bez karte sam ali ulazim u autobus. Mahnem mu još rukom. Neznam da li je vidio. Produzim jednu stanicu i vratim se pešice drugim putem. Onda otvorim telefon i blokiram ga bez reči. Stavim tačku na epizodu „Gorila“.

2Kris Cvet und Dragana Bajic