SMRZAVANJE
Noćas je zima! Sve ledi i sve poruke sveta su tako ledene da bi mi sledilo srce i da nije zimsko vreme. Na sreću zima pa se i ne primeti odakle vetar duva. Ne znam kako je bilo nekada davno, kada poruke nisu stizale u minuti a telefon imao tek po neko. Kako su oni onda mirno spavali. Išli pred mrak u kuću, palili lampu, sedeli oko furune i pričali šta će sutra da rade, onda su odlazili na spavanje u svoje sobe ili krevete kojih je često bilo više u jednoj sobi nego danas. Kuće su bile male a čeljadi bilo puno. Danas su kuće velike a u njima možda po neko a često prazne te ih nečiji psi, onako usput obilaze. Psi ih obilaze. Kada bi i nas obišle isto tako neke zle vesti, mnogo bi mirnije spavali. Ali to se ne dešava.
Evo i zašto ? Mi sami tražimo te loše vesti, okrećemo toliko objava, sve dok se telefon u rukama ne zagreje i onda se lepo napunimo tog „smeća“ do mile volje i šta onda da mislimo ako ne to čime smo punili glavu? Naravno, odavno i ne treba da mislimo. Sve su nam smislili. Šta da radimo? Kako da se hranimo? Koga da gledamo? Sve. Nama glava i nije mnogo potrebna osim da je malo nosimo za radi izgleda i tek za šišanje a najviše da je pokazujemo prijateljima kao novu objavu. Nije to ništa novo, odavno smo to shvatili i prihvatili jer i onako izgledamo kao da su nas zamrzli.
Kako i ne bi se smrznuli od svega toga. Ne čudi me što nam ne preti totalno zamrzavanje. Neki su pisali da se čovječije telo može da zamrzne i da tako odstoji jedan vek, onda ga odmrznu i opet počne život isponova!?
Eto, znači zamrzavanje je i produžetak onoga šta si i kako si i opet ponovo po starom? Ali, ako promislimo, da li je to cilj čovječije vrste?
Ne znam šta je cilj čovječije vrste ali ovo danas šta je tu vrstu snašlo nikako nije za produžetak. Gde su pametne glave? Ko im veruje? E, pa, dragi moji kada ne verujemo nikome, ni u šta, onda je to upravo pravo pravcato smrzavanje. Znači, ledimo se polako ali sigurno još jedan vek, pa ko dočeka novi svet – pri – čat- će. Piše/Mirel Tomaš
