Poezije je odmor za dušu, tako nazivamo ono ljudsko najvrednije. Obično se kaže, ima ili nema dušu, naravno za života. Kao da čovek može da živi i bez duše. To su ljudi koji drugima naneti bol. A, šta je sa onim ljudima koji imaju dušu prema jednima a, i pored toga nekome načine strašnu bol ili uzmu život. Šta je sa takvim dušama? Znači li da nisu imali dušu ili su je ipak imali ali, kakva je ta duša ustvari?. Možda nisu poznavali svoju sopstvenu dušu pa su načinili nešto loše? Tako se obično brane u sudnicama, kada kažu da nisu znali da mogu tako nešto uraditi !?. Šta za to kaže jedna duša koja nikada ne bi mogla loše učiniti, a takvih je naravno većina. Ali, ona mala manjina čija duša ne zna da li može nešto da uradi loše, ili ne, pa ipak uradi. Ne možemo reči da oni nemaju dušu. Naravo, da su izbugili moralnu, dobru, prijatnu dušu, zbog koje bi ih svi voleli i onda kada im telo ne bude više ni mlado ni lepo. Njima je ostala ipak duša ali kakva? Sa stečenim činjenicama nikada više nemogu biti ono što su bili pre toga. Ali, ipak duša ostaje do kraja života ma kakva ona bila. Zato je trebamo čuvati i hraniti, najbolje lepim rečima, dobrim delima, primerima, porukama i pesmama. Kao što su nardne pesme poruka i one su sa papira i njih je neko zapisao i uvek ponovo piše. Važno je nešto napisati i sačuvati od zaborava i to još ovog dana, jer on prolazi i nikada se više ne vraća. Danas je nastao jedan zapis, jedan dnevnik, par reči, sličica i tome slično i to je sve što nam ostaje i može biti večno ako već mi nismo večni.Zato načinite pesme „pisma“, poruke koje će, kao i mnogi dobri primeri duže živeti.. (mirel tomaš)
